Pepeo
Mrzim kad se tako pojavi u mom zivotu. Nenadano, besumno, sa lakocom koja samo njega krasi. Kao da je sve proslo nestalo, ili samo stalo u onaj poslednji tren. Posle toliko meseci, dana, sati, minuta provedenih bez saznanja o njemu. Posle izlecenih opekotina, pojavi se, razigran, nasmejan, bezbrizan. I nastavlja.
I ja sam svaki put sve starija, sve jaca ali nekako ne i mudrija. I znam kojim putem idem, i sta me ceka na kraju, ali.. Kao da me taj plamen iznova i iznova privlaci. Vise ne znam da li je to potreba za njim ili potreba za tom igrom, za prostim osecajem ushicenosti saznanjem da je tako blizu mene.
Ne znam ni sta radimo, da li je ta opasnost ono sto nas odrzava, da li i on ima potrebu za njom ili se poigrava sa mnom.. Kao i svaki put, uvek nekako zavrsimo na istom. Ja u njegovim kandzama, potpuno omamljena i nesvesna svega sto se oko mene desava, spremna da sve uradim.
Naucio me je da nista nije vredno kad je u pitanju zadovoljavanje zelje. Cak ni ponos. I sada je isto. Samo se plasim da cu ovaj put da sagorim.
Kazi mi ko sam
Toliko godina na netu, na raznim blogovima, na raznim sajtovima, na raznim... Ko zna cemu jos. I onda u delicu sekunde shvatim: Boze, pa zar je to ta istina?
Citam neke ljude koji nemaju veze sa ovim ludilom i tu suludu zelju ili potrebu za blogom. Da nas neko cita? Da nas neko odobrava? Da nam neko drugi kaze njegovo vidjenje naseg zivota, naseg uma i nase maste? Cemu sluzi ovo malo parce prostora? Kao ventil za emocije? Ka prozor u svet? Imas talenta i dara za pisanje ali se ne usudjujes da otvoreno to radis pa ti treba dokaz o umesnosti?
Sta ako te niko ne cita? Da li zato manje vredan? I obrnuto. Ukoliko imas hiljade poseta, bezbroj komentara, tvoje recenice se prepricavaju, sta to znaci i da li uopste vredi.
Sve ovo izgleda kao otvor za isfrustrirane i neispunjene osobe kojima je potrban dokaz da i oni necemu sluze. Tako je lako sakriti se iza jednog niika. Niko zaista i ne razmislja o osobi koja pise.
I sta su ovi pikselli? Samo nasa zelja za jos jednom potvrdom sebe? Da li ovde konacno mozemo da odjebemo sve? Ili se ipak skrivamo iza maski pristojnosti. Prihvacenost je najjaci nagon kod coveka. Koliko ima onih koji zaista shvataju da mogu da zive onakvi kakvi jesu. Da li takvih ima? Ili se sve svodi na popularnost, uticaj bez obzira odakle potice i sta ga pokrece.
Svuda postoje ta neka pravila. Ukoliko ih prekrsimo, nismo dobrodosli. I cemu onda sluzi blog, ukoliko nije u promotivne, profesionalne svrhe.
U snu se snilo
Mrzim kad sanjam rat. Uvek sve pocinje isto i zavrsava se. U svojoj kuci sa mojima pakujemo se i ja moram da odlucim sta je najbitnije, najvaznije, sta mogu da ponesem a sta moram da ostavim. Razmisljam unapred pa nosim hranu i odecu ukoliko bude hladno i Sve ono sto mi majka kaze.A onda uspomene. Benkicu, rukavice, par slika i crteza. Neko pismo i pare skrivene u kutiji. To je sve to je ostalo od mog zivota.
I onda bezanje. Da li kolima? Peske? Kako nas okupiti sve? U svoj toj guzvi ja se gubim, nestajem u koloni izbezumljenih faca. Dobro je sto sam ponela hranu, nicega nigde nema. Nekako dolazim do nekog telefona ali su mu brojevi iskrzani, ne vide se. Pokusavam da nabodem nesto ali cak i kad uspem neki broj samo se cuje prodorno pistanje. Vise nista ne radi. Uspevam neko ali se drugog kraja se javlja baba. Javlja da mi je majka dobro. Nije stigla da pobegne ali nije u logoru. Tu se veza prekida. Samo krcenje. Odlucujem da se vratim, i potrazim ih. A onda stravicni prizori. Ljude na ulicama kasape. siluju, vade im utrobu i jedu. Svuda naokolo padaju bombe, zakacene zastave zemalja za koje nisam znala ni da postoje. Uhvatili su nekog, cujem mu krike. Pokusavam da vidim jel ko moj. I tu se budim.
Posle sam ceo dan utucena, mrzovoljna. Ne moghu vise s tim. Plasim se da ce se opet desiti a da ja necu znati da se snadjem.
Secerna vodica
Nada je nesto najlepse sto mogu da gajim jos uvek. To je ujedno ono sto zele da mi poruce svi ovi, ne znam da li da kazem, pateticni filmovi. Kao na foru, naci ce se i za tebe neko. Samo sto su pogresili pri dodeli uloga.
Uvek se nadje tu neki drug koji na kraju ipak sahvati sustinu. Samo sto je pre toga potrebno da se tu nadje bar neko drustvo iz kog taj drug izvire. E tu su se zeznuli. Sta je sa onima, nama, da ne kazem mnom, usamljenima koji nemaju to jebeno drustvo. Iz kog da nadju protogonistu? Ili kao treba da se nadam da ipak ima sam ne vidim?
Da se ne lazemo, skoro ni malo mi ne smeta taj odnos samoce i mene. Idilican smo par vec duze vreme, u poverenju, mislim da postaje ozbiljno ;)))). Ni kad nisam umela da sklapam prijateljstva na taj nacin,posteno, nije me ni zanimalo. Od zena sam ocekivala nista, od muskaraca i manje. Koliko pruzas, toliko dobijas. Ili obrnuto? U svakom slucaju, navikla sam se i sada mi je fino. Ne umem da shopingujem, ne gledam u solju, ne pratim modu i ne gledam City. Ne znam koji par blizanaca je ugledalo svetlo Holivuda. Ne zanima me koja komsinica ima novog, ili starog. Valjda zato i ne ostvvarujem neki duzi kontakt. A i ta ostvarenja su kratkog daha. Brzo se odusevim a jos brze razocaram ljudima. Decaci, momci, muskarci me ne primecuju, znam sta je ofsajd ali to saznanje ne dolazi do njih. Sve u svemu, ni na jednoj terirtoriji ne umem da se snadjem i pronadjem.
A kao oni treba da mi daju neku nadu? A sta ce mi ona ako ne smatram da sam izgubljen slucaj? Samo sam malo van sablona.
