Kazi mi ko sam
Toliko godina na netu, na raznim blogovima, na raznim sajtovima, na raznim... Ko zna cemu jos. I onda u delicu sekunde shvatim: Boze, pa zar je to ta istina?
Citam neke ljude koji nemaju veze sa ovim ludilom i tu suludu zelju ili potrebu za blogom. Da nas neko cita? Da nas neko odobrava? Da nam neko drugi kaze njegovo vidjenje naseg zivota, naseg uma i nase maste? Cemu sluzi ovo malo parce prostora? Kao ventil za emocije? Ka prozor u svet? Imas talenta i dara za pisanje ali se ne usudjujes da otvoreno to radis pa ti treba dokaz o umesnosti?
Sta ako te niko ne cita? Da li zato manje vredan? I obrnuto. Ukoliko imas hiljade poseta, bezbroj komentara, tvoje recenice se prepricavaju, sta to znaci i da li uopste vredi.
Sve ovo izgleda kao otvor za isfrustrirane i neispunjene osobe kojima je potrban dokaz da i oni necemu sluze. Tako je lako sakriti se iza jednog niika. Niko zaista i ne razmislja o osobi koja pise.
I sta su ovi pikselli? Samo nasa zelja za jos jednom potvrdom sebe? Da li ovde konacno mozemo da odjebemo sve? Ili se ipak skrivamo iza maski pristojnosti. Prihvacenost je najjaci nagon kod coveka. Koliko ima onih koji zaista shvataju da mogu da zive onakvi kakvi jesu. Da li takvih ima? Ili se sve svodi na popularnost, uticaj bez obzira odakle potice i sta ga pokrece.
Svuda postoje ta neka pravila. Ukoliko ih prekrsimo, nismo dobrodosli. I cemu onda sluzi blog, ukoliko nije u promotivne, profesionalne svrhe.
