Subota, Avgust 14, 2010
Pepeo
Mrzim kad se tako pojavi u mom zivotu. Nenadano, besumno, sa lakocom koja samo njega krasi. Kao da je sve proslo nestalo, ili samo stalo u onaj poslednji tren. Posle toliko meseci, dana, sati, minuta provedenih bez saznanja o njemu. Posle izlecenih opekotina, pojavi se, razigran, nasmejan, bezbrizan. I nastavlja.
I ja sam svaki put sve starija, sve jaca ali nekako ne i mudrija. I znam kojim putem idem, i sta me ceka na kraju, ali.. Kao da me taj plamen iznova i iznova privlaci. Vise ne znam da li je to potreba za njim ili potreba za tom igrom, za prostim osecajem ushicenosti saznanjem da je tako blizu mene.
Ne znam ni sta radimo, da li je ta opasnost ono sto nas odrzava, da li i on ima potrebu za njom ili se poigrava sa mnom.. Kao i svaki put, uvek nekako zavrsimo na istom. Ja u njegovim kandzama, potpuno omamljena i nesvesna svega sto se oko mene desava, spremna da sve uradim.
Naucio me je da nista nije vredno kad je u pitanju zadovoljavanje zelje. Cak ni ponos. I sada je isto. Samo se plasim da cu ovaj put da sagorim.
Kao tango, na samoj ostrici... nesto nalik sceni u Minogradu iz Carlstona.... savrsena strast, u potpunoj opasnosti...
