Ponedeljak, Avgust 02, 2010
U snu se snilo
Mrzim kad sanjam rat. Uvek sve pocinje isto i zavrsava se. U svojoj kuci sa mojima pakujemo se i ja moram da odlucim sta je najbitnije, najvaznije, sta mogu da ponesem a sta moram da ostavim. Razmisljam unapred pa nosim hranu i odecu ukoliko bude hladno i Sve ono sto mi majka kaze.A onda uspomene. Benkicu, rukavice, par slika i crteza. Neko pismo i pare skrivene u kutiji. To je sve to je ostalo od mog zivota.
I onda bezanje. Da li kolima? Peske? Kako nas okupiti sve? U svoj toj guzvi ja se gubim, nestajem u koloni izbezumljenih faca. Dobro je sto sam ponela hranu, nicega nigde nema. Nekako dolazim do nekog telefona ali su mu brojevi iskrzani, ne vide se. Pokusavam da nabodem nesto ali cak i kad uspem neki broj samo se cuje prodorno pistanje. Vise nista ne radi. Uspevam neko ali se drugog kraja se javlja baba. Javlja da mi je majka dobro. Nije stigla da pobegne ali nije u logoru. Tu se veza prekida. Samo krcenje. Odlucujem da se vratim, i potrazim ih. A onda stravicni prizori. Ljude na ulicama kasape. siluju, vade im utrobu i jedu. Svuda naokolo padaju bombe, zakacene zastave zemalja za koje nisam znala ni da postoje. Uhvatili su nekog, cujem mu krike. Pokusavam da vidim jel ko moj. I tu se budim.
Posle sam ceo dan utucena, mrzovoljna. Ne moghu vise s tim. Plasim se da ce se opet desiti a da ja necu znati da se snadjem.
Tvoja podsvest ti porucuje da nesto nije u redu
